Današnji sastanak – Memorijalni Simpozijum “Prof Dr Sima Pavlović”, organizovan je u čast uspomeni na delo Sime Pavlovića, dragog kolege, briljantnog oftalmologa i uzora mnogima od nas.

Ne sećam se odavno, da sam imao teži zadatak. Uz prisutan bol, gorčinu i užasnu životnu nepravdu što Sime više nema, činilo mi skoro nemogućim da sva sećanja kroz godine, neiskazane misli i osećanja, zapamćena ili zabeležena dostignuća, sublimiram u samo nekoliko minuta i reči .To je jednostavno isuvise malo za Simin opus i snagu ideja i vizije, koji žive i danas. Energija koju je ostavio, traje u našem radu, u iskrenoj posvećenosti struci, ljubavi i davanju..

Kao čovek od kreacije i stvaranja, radio je mnogo. I stalno, ali se nikada nije činilo da mu je rad teret. Mislim da je uživao u tome. Čvrsto je verovao da svako stvara i stiče sopstveni put i sreću ..I još kao student, kažu, i kao mlad doktor, oftalmolog, nastavnik – imao je snažan karakter i zasluženu reputaciju, u svemu sto je radio. Bio je - bolji. Izuzetan u mnogo čemu..

Sima Pavlović se pridružio našem timu, poslednjih desetak godina. A kao da je oduvek tu bio! Dani kada je operisao, pregledao pacijente, činili su se posebno značajnim, velikim, skoro imali atmosferu svečanih. Iščekivali smo svaki njegov dolazak, i svi na Miloš klinici, bez obzira na vrstu posla koji rade – mnogo su voleli to vreme. Sa Siminim pojavljivanjem, kretao je talas koji nosi – osećali smo se bolje, radili smo još više i bili zadovoljni zbog toga, najteža patologija je prestajala da biva beznadežna...Svi smo bili prisutni i akteri u brojnim sofisticiraniim operacijama, posebno iz vitreoretinale hirurgije. Virtuozno a lako, pomerao je granice dotada mogućeg u našoj, i u oftalmologiju uopšte. Sa mirom i hrabrošću rešavao je mnoge nama dotad teško rešive bolesti i stanja. I ostajao posle vedar, skoro nikada umoran, raspoložen za druženje, vožnju bicikla, sportove..Spreman da podeli svaki trenutak života sa porodicom ili ljudima u okruženju. Beskrajno odan svojoj porodici, Jeleni i njihovim kćerima Ivani i Ani, Sima je imao običaj da kaže - da bi se bez njih – baš sve urušilo...Živeo je, činilo se, dobrim delom za struku – a u takvom životu centralno je postavio – porodicu.

Sima nam je bio učitelj i najdragoceniji prijatelj, zbog čega smo radili zajedno sa oduševljenjem. Svi smo bili ponosni na njegovu sjajnu karijeru profesora u Nemačkoj – jer je potekao sa ovih prostora, iz Novog Sada, iz naše škole.

Imao je onu retku finoću duše koja se ne uči, ne stiče, ne nasledjuje - koja je Božji dar - sposobnost da oseti, bez objasnjavanja, šta bi koga povredilo, uplašilo ili zabolelo. Zaobilazio je ta bolna mesta tako da nikome ne bude neprijatno, bez reči, ne raspitujući se, prosto je znao i saosećao... Bio je plemić po duši. U njegovom delu nema nedorečenog, u njegovom kodeksu nema nejasnog. Zato ćemo danas, pokušati da na tren potisnemo svu tugu u povodu i da zajednički još jednom uvažimo snagu Siminih ideja i dela.

Imao je onu retku finoću duše koja se ne uči, ne stiče, ne nasledjuje - koja je Božji dar - sposobnost da oseti, bez objasnjavanja, šta bi koga povredilo, uplašilo ili zabolelo. Zaobilazio je ta bolna mesta tako da nikome ne bude neprijatno, bez reči, ne raspitujući se, prosto je znao i saosećao... Bio je plemić po duši. U njegovom delu nema nedorečenog, u njegovom kodeksu nema nejasnog. Zato ćemo danas, pokušati da na tren potisnemo svu tugu u povodu i da zajednički još jednom uvažimo snagu Siminih ideja i dela.